Oba­lom ri­bar­skog mje­sta Muo sva­ko­ga da­na mo­že­te sre­sti Ri­har­da Fen­cla-Ri­ki­ja ko­ji sa skrom­nom opre­mom, „na ka­ro­lu“ ili ri­ba­r­skim šta­pom, upor­no i is­traj­no ri­ba­ri sa ne­ke od oda­bra­nih mu­ljan­skih pon­ti. Ne­ma da­na da ne ulo­vi ne­ku ri­bu, a u ra­no ne­djelj­no ju­tro, ka­da smo ga sre­li, ko­ri­ste­ći mu­šlje za nje­sku, na ka­ro­lu sa naj­lo­nom de­blji­ne 0,20 mm, već je bio upe­cao je­dan pri­mje­rak ora­de. Ri­ki je ro­đen u Ze­mu­nu, ali je kao be­ba od tri mje­se­ca do­šao ov­dje sa ro­di­te­lji­ma i pri­rod­no, za­vo­lio bo­kelj­ski na­čin ži­vo­ta.
- Ri­ba­nje sam za­vo­lio od jed­nog sta­rog čo­vje­ka, kom­ši­je Iva Nec­mec­ka­la, ko­ji je bio to­li­ki za­lju­blje­nik u ro­bo­lov, da me je na­u­čio ruč­noj teh­ni­ci ko­ju da­nas mo­že­te vi­dje­ti sa­mo kod šta­po­va sa do­brom ma­ši­ni­com (po­pu­šta­nje i po­vla­če­nje). To je po­pu­šta­nje ka­da se na­mje­sti „dril“, a ja to sve ra­dim ruč­no, to je naj­bo­lje jer ima­te osje­ćaj ko­li­ko će­te da­ti si­le ri­be da ne ot­ki­ne-is­pra­vi udi­cu. Sve su to fi­ne­se ko­je čo­vjek, ako ri­ba na udi­cu, mo­ra da na­u­či, po­ru­ču­je Ivo i do­da­je da je i ovom „spor­tu“ u pi­ta­nju nad­mu­dri­va­nje čo­vje­ka i ži­vo­ti­nje.
- Ovo je pri­mor­sko ri­ba­nje „na ka­ro­lu“- naj­lon na­mo­tan na ko­mad sti­ro­po­ra. Ko­ri­stim i štap, ali sa­mo za ve­li­ku ora­du, ci­po­la, si­pu, lig­nje, sve za­vi­si od do­ba go­di­ne i vr­ste ri­be. „Ka­ro­lu“ ko­ri­stim za ri­bu ko­ja ide na mu­šlju kao ma­mac, do­da­je Ri­ki, biv­ši po­mo­rac, upra­vi­telj stro­ja. Imao je peh da do­ži­vi te­šku ne­sre­ću, i sre­ću da kroz ri­bo­lov sve to pre­ži­vi.
- I kad sam bio zdrav i kad sam bio do­bro, i kad ni­sam bio do­bro, ja sam ovo ra­dio. Plo­vio sam dok ni­sam do­ži­vio jed­nu tra­ge­di­ju (slo­mio sam če­ti­ri re­bra, dva na­pu­kla pr­šlje­na, is­ki­da­ni li­ga­men­ti na oba skoč­na zglo­ba...) i od ta­da se ba­vim ovim. Ni­sam u mo­guć­no­sti da pre­ži­vlja­vam druk­či­je, ne­go od ri­ba­nja na udi­cu. Ni­sam se pen­zi­o­ni­sao iako je rad­ni staž za po­mor­ce be­ne­fi­ci­ran. Kad sam tra­žio pen­zi­ju u Pod­go­ri­ci, po­što sam imao sve pa­pi­re i tre­ba­lo je da to do­bi­jem, re­kli su mi da sam „pot­pu­no zdrav i da mo­gu na brod“. Po­sli­je sam ot­krio da su fon­do­vi pra­zni i da da­ju lju­di­ma ko­ji­ma je po­treb­ni­je, a me­ni ne. Sad se pro­mi­je­nio i za­kon – imao sam ta­da tač­no 12 go­di­na, po­što sam plo­vio sa stran­ci­ma, ne­što ma­lo na na­šim kom­pa­ni­ja­ma, sad mi, po no­vom za­ko­nu, fa­le još tri go­di­ne (15 go­di­na rad­nog sta­ža), to mo­ram do­ku­pi­ti. U sva­kom slu­ča­ju, ri­ba­nje je kon­stan­ta ko­ja me pra­ti­la kroz ci­je­li ži­vot, od dje­tinj­stva do sa­da, ka­že Ri­ki u raz­go­vo­ru za Dan. Do­šlo je čud­no vri­je­me, ka­že Ri­ki, jer u vri­je­me nje­go­ve mla­do­sti, bi­lo je ne­pi­sa­no pra­vi­lo ko­je su svi ri­ba­ri strikt­no po­što­va­li: ako vi ri­ba­te na jed­nom mje­stu i ba­ca­te „abrum“- pre­hra­nju­je­te ri­bu (školj­ke, hljeb...), ni­ko ne bi do­šao na va­še mje­sto. A da­nas, ako je ne­ko vi­dio da ste uhva­ti­li jed­nu ri­bi­cu, evo ih sju­tra pe­to­ro. Mo­že­te se sva­đa­ti, ali ne vri­je­di...To pra­vi­lo je ne­kad va­ži­lo i na Ri­je­ci, a sa­da vi­še ne va­ži, pri­mje­ću­je Ri­ki, ko­ji ima ne­ko­li­ko omi­lje­nih po­sta (mje­sta za ri­ba­nje), u za­vi­sno­sti od do­ba da­na, po­vla­či se od jed­nog do dru­gog, iz­bje­ga­va­ju­ći su­ko­be sa ne­po­zva­nim ala­si­ma.
Ne­kad su na ovom mje­stu bi­le tri fa­bri­ke ri­be, a da­nas sko­ro i da ne­ma ri­bar­ske dru­ži­ne (po­sto­ji jed­na od ri­bar­ske po­ro­di­ce Mi­zdrak), ka­že Ri­ki i do­da­je da je ri­bo­lov neo­bič­no zdrav i ko­ri­stan sport.
- Ima lju­di ko­je ri­bo­lov ner­vi­ra, a me­ne uža­sno smi­ru­je. Po­što sam imao te­žak ži­vot, vje­ruj­te da mi je ri­ba­nje po­mo­glo i u od­re­đe­nim ži­vot­nim (ne)pri­li­ka­ma me spa­si­lo. Kad sam bio bo­le­stan, ri­ba­nje me je iz­vu­klo, da­lo mi je mir i jed­no­stav­no sam do­bio vo­lju da na­sta­vim da­lje, re­kao je vr­sni ri­bo­lo­vac.
M.D.Po­po­vić